Електронски учитељи – Снежана Марковић

s0Снежану Марковић, наставницу рачунарства и информатике у Шестој београдској гимназији најбоље ћете упознати кроз њен портфолио …Након завршетка још једног пројекта, поделила је са намa своја искуства о електронском учењу, учитељима и семинарима.

Ваши први контакти и искуства са електронским учењем и подучавањем?

У последњих неколико година много се тога преселило на интернет. Кад ме укућани питају „Јел’ радиш данас?“ то питање нема много смисла. Да, радим. Питање је само идем ли у школу или радим од куће…

До 2009. била сам класична наставница. Предавање, испитивање, контролни задаци… Своје прво онлајн-искуство имала сам 2003. на, чини ми се, првом онлајн семинару код нас. Тада још није било Мудла и осталих ЛМС-ова, лекције су биле на сајту. Статичком. Интеракција се одвијала искључиво путем имејла. Сјајна екипа професионалаца направила је онлјан семинар „Медијска писменост“ („Медијафокус“). Квалитетни рад предавача и добро осмишљени задаци, чинили су овај курс занимљивим, корисним и динамичним. Oд тог првог семинара сасвим сам јасно видела да је добар предавач основа сваке обуке и да никаква технологија не може поправити лошег предавача или спутати доброг наставника да погоди циљ.

Та „прва лига“ ми је у старту поставила високе стандарде које очекујемо од других. Не у смислу „технолошких бравура“ већ управо наставничких бравура, које ангажују полазнике курса, терају их на учење, такмичење са самим собом и осталима. Мислим да је то основа доброг учења – мотивисати ученике (студенте, полазнике семинара) да крену у „потрагу“, да се ангажују да сами дођу до решења.

Осврнувши се уназад, највећи део практичних знања која данас користим у раду нисам никада учила у школи нити су постојала у том облику. Логика, писменост и писање „састава“ да, али заправо 90% онога што ја данас предајем ученицима у време мог школовања није ни постојало. Oстали су само концепти, начин размишљања и неке фундаменталне „поставке у глави“… Зато сматрам да је важна животна вештина – не очекивати да нам увек неко други створи услове за рад и не тражити за свој неуспех увек кривце у другима. Када говоримо о данашњем образовању треба то исто да имамо у виду.

Шта сте добили укључивањем у обуке путем интернета?

Након мог првог онлајн семинара уследила је вишегодишња пауза, док нисам „открила“ ПИЛ и 2009. године уз „Социјални софтвер“ упознала своје садашње узоре и колеге. После тога је иста група (нас тридесетак) прошло теоријске основе на првенцу Славице Гомилановић „Е-learning“ и ту је наша данашња „онлајн заједница“ дефинитивно рођена!… Свако од нас има неки свој основни сајт (или више њих…) али смо узајамно сарадници у различитим комбинацијама и учимо једни од других. Ону стару народну „Човек се учи док је жив“, сада у новом руху – „Целоживотно учење“ примењујемо свакодневно… Онлајн заједницу видим као место где несебично размењујемо знање и искуства упркос километрима који су реално између нас. Бачка Паланака, Вршац, Алексинац, Лабудово брдо… Све је ту, у мом латпопу…

Реализовали сте кроз тимски рад неколико пројеката. Какво је ваше искуство о тој врсти стручне обуке?   

  Сајт mudlmut2„е-писмен“ покренули смо са основном идејом да на једном месту окупимо „електронске учитеље“, да ширимо електронску писменост и утичемо на нарастајућу неписменост и убијање језика технологијом. Математичарка по професији, у окружењу четири „српкиње“ – неминовно сам постала борац за правилну употребу језика и писменост на инетрнету. (Граматика ми никад у школи није била јача страна, па ваљда је дошло време да се искупим у том смислу). Вођени том заједничком идејом ширења дигиталне, електронске, писмености, наша неформална настојања полако су почела да добијају облик: најпре пројекат Креирање интернет курсева намењених перманентном учењу на даљину. Зашто? Како? Финансиран од стране РНИДС-а, у оквиру програма 4ПИ – серија предавања које смо одржали широм Србије – људи који још увек нису на интернету морају некако „уживо“ да први пут чују о томе јер још увек о  употреби интернета има много предрасуда, па рачунаре, интернет и употребу ИКТ-а уопште сматрају „отуђењем“, „комуникацијом са машином“…Ако тако мислимо онда би и обично телефонирање могли тако да посматрамо – па и читање књига! ИКТ је само ново средство, нова алатка која има много веће могућности него сва средства комуникације до сада.

Велика невоља везана за употребу интернета код нас је недостатак квалитетних садржаја на српском језику и недовољна повезаност тих садржаја, што би олакшало претрагу. Како је од „позиционирања на Гуглу“ направљена читава индустрија, неретко добри и квалитетни садржаји не могу лако да испливају на прве стране претраживача јер их они са комерцијалним садржајима које „СЕО“-стручњаци одржавају потискују, тако остају недовољно видљиви.

Управо  због тога и желећи да учинимо нешто за српске наставнике а у спомен на нашег колегу, једног од првих „електронских учитеља“ Горана Стојковића, тим од двадесетак наставника започео је сајт „Клик до знања“ – сада већ четрдесетак наставника ажурира овај сајт путем којег наставници могу лако да пронађу проверене садржаје на срлском али и на другим језицима.

Додела награде Кликовцима

Овогодишњи пројекат е-писмен „Онлајн учење је дошло у наш град“ реализован је под окриљем Шесте београдске гиманзије а под покровитељством Министарства спољне и унутрашње трговине и телекомуникација. Семинар „ЕШЗП“ бесплатно је похађало 250 наставника из неразвијених општина Србије. Прошли су обуку правилног коришћења српског језика на интернету, педагошке основе електронског учења и рад на „Систему за управљање учењем“ Мудл (Learning Management System Moodle). Крајњи продукт је исто толико електронских курсева који ће током јануара бити премештени са курса за обуку на Мудл-сајт прилагођен раду са ученицима.

Без тимског рада било би тешко реализовати пројекте које сте навели. Које су предности овог вида сарадње?

Тимски рад у образовању се, генерално, одвија на два начина: како са ученицима тако и међу самим наставницима. Индивдуални рад на интернету, нарочито у области образовања нема много ни смисла ни ефекта.

Образовање које се одвија у два класична (и међусобно раздвојена) смера „предавање“ и „испитивање (тј. оцењивање)“ нису довољно делотворни, мотивишући, па самим тим ни ефикасни. Образовање је све више сарадња, размена…. Промењена улога наставника више не може да се изводи класичним методама и средствима. Интернет-алатке нам управо отварају те могућности, да испреплетане процесе учења, повратне информације и вредновања рада свих учесника реализујемо у интерактивном окружењу, кроз заједнички рад ученика и наставника. Није наставник тај који „дели оцене“ – и учење и оцењивање су процеси који се обављају заједно са ученицима, а интернет и „Веб 2.0“ технологија су „као створени“ за тако нешто.

И „са друге стране електронске катедре“, размена тече у свим смеровима па је сарадња кроз разне видове заједница неопходна… Велики су добици од оваквог рада: сарађујете са људима са којима вам заједнички рад одговара иако су неколико стотина километара далеко и са којима се, да није интернета никада не би ни упознали а камоли сарађивали свакодневно. Без путовања, без празног хода и губитка времена на организационе послове, заједнички рад је „концентрован“ и квалитетан. Све су то предности онлајн сарадње.

Које су мане, организациони проблеми?

Непостојање невербалне комуникације може да доведе до неспоразума. Као и у сарадњи „уживо“ – важна је добра подела посла, али и спремност да се мимо плана „ускочи“ кад је потребно. При подели посла зна се ко шта најбоље зна да ради, а ако при томе имате срећу да (као ја) радите у тиму где свако зна бар део посла оних других и у случају потребе може да прискочи у помоћ, онда је то јако добар осећај који заправо компензује ону нашу сталну просветарску муку – да рад није довољно вреднован и плаћен. За бављење овим послом потребно је много љубави и свести да никад новцем нећете бити плаћени сразмерно уложеном труду. Сатисфакција добрим делом лежи у задовољству урађеним, у повратној информацији и у задовољству када видите да се идеја шири, да други наставници користе и цене оно што су научили уз вашу помоћ, да се ученицима допада, да науче и користе то што им покажете, а на крају школске године траже да и следеће буде тако!

Према недавно спроведеној анкети који су мотиви наставника за похађање електронских семинара (пројеката)?

trimudla„Најсвежији“ резултати „са терена“ су у извештају о реализацији пројекта „Онлајн учење је дошло у наш град…“ Када кроз један пројекат прође велики број наставника као кроз овај, уочава се и различита мотивисаност за овакав вид обуке (испитаници су могли да означе више одговора). Основни разлог похађања семинара је тај што су полазници чули за електронско  учење и желели да науче (70,67%) а одмах затим је мотив жеља да се научи нешто ново без обзира на тематику (61,33%). Сем тога можемо издвојити још три групе полазника: оне који су похађали смеинар јер је био беслатан (33,33%), радозналост (29,33%) и оне којима je циљ стицање бодова јер је семинар носио максималних 24 бода за лиценцу (25,33%); и на  крају они који ништа ниси знали о тој теми (6,67%). Међу полазницима био је велики број оних који су први пут на електронском семинару јер су схватили нужност унапређења сопствене наставне праксе кроз неформални вид обуке  као и већ искусних полазника који су уједно и промотери нових тенденција у образовању у контексту доживотног учења. Комплетни резултати анкете биће објављени на Порталу „е-писмен“

Класична или онлајн обука кроз ваше искуство? Предности и мане?

Током преuzivoтходних пар година сам са различитим тимовима тренера пропутовала Србију уздуж и попреко држећи разне „уживо“ обуке (за завршни испит, примену стандарда и за примену новог правилника о оцењивању у ОШ). Возећи се километирма до свих крајева Србије од Суботице до Косовске Митровице, суочила сам се са проблемима „уживо семинара“: путовање, хладноћа, организација оброка, путовања полазника, физички умор, нерационално трошење људских ресурса, времена, путни трошкови, хладне школе викендом, рад викендном… све су то фактори који чине да су семинари уживо неефикасни и неекономични. Исти, ако не и бољи ефекат, би се постигао да су те обуке организоване путем интернета. Зашто се то није десило? Најчешће због недовољне обучености и неинформисаности, како међу онима који треба да организују овакве обуке у име министарства просвете, тако и међу самим наставницима. На једном од тих семинара замолила сам наставнике да ми запишу своје имејл адресе како бих им послала материјале са семинара и један од наставник је рекао колеги „напиши и за мене једну (имејл адресу…)“. На жалост ни на местима одакле би требало да крене овај „ветар промена“ још увек нису уочене предности оваквог начина рада, мада, колико видим и у институцијама се тај став полако мења: каталог се више не издаје у штампаној форми, у предлогу закона о ОШ предвиђа се могућност образовања на даљину, у припреми су смернице за интеграцију ИКТ у школско образовање, све је више онлајн семинара, а круг наставника који по први пут похађа такву обуку се шири.

Предајете рачунарство и информатику и са ученицима сте радили на пројектима. Колико су они спремни за електронско учење?

И у овој области влада предрасуда да ученици „сами по себи“ знају да користе рачунар и интернет. Тек ако их посматрате непосредно, видите да неке ствари не раде на прави начин, да су до многих сазнања и вештина дошли самосталним „испробавањима“ – што је добро, али је неопходно сва та хаотична и разноврсна искуства укрстити, систематизовати и на крају ученике обучити да на ефикасан начин дођу до циља. Не би требало да буде проблем ни да наставник „призна да нешто не зна“. Много је већа невоља ако не прихвата да научи ново, не уважава знања и искуства ученика, али не сме ни да буде инфериоран у одељењу и a priori уважи ситуацију да ученици баш све у вези са интернетом знају боље…

У учионици ћете често имати експерте за поједине области, програме или њихове делове, а ваш је задатак да све то интегришете у целовито знање које ће сви међусобно поделити у одељењу. Не кажем да је ово лако, то је идеални циљ којем треба да тежимо…

Да ли је по вашем мишљењу електронско учење тренд или будућност образовања?

Током три године реализације нашег семинара „Електронска школа за почетнике“ на којем полазници уче како да креирају онлјан курсеве, на сајтовима vezba.e-pismen.rs и vezba2.e-pismen.rs тренутно постоји 756 курсева – „продуката“ полазника семинара. Добар део њих је „неуспели покушај“ – јер неки полазници отворе и по пар нових курсева вежбајући, а неки обришу урађено, али свакако на ова два сајта постоји бар 400 радова који могу да се искористе у пракси. То је складиште идеја и материјала које полазници курса могу слободно да користе, прегледају радове других, уче и размењују искуства. Сада смо у процесу пребацивања курсева са мудла за вежбање на мудл за рад са ученицима. У овом тренутку имамо преко стотину захтева бивших полазника курсева да њихове „продукте“ пребацимо на skola2.e-pismen.rs где ће од другог полугођа моћи да научено испробају у пракси.

Моја „ужа специјалност“ је креирање курсева на Мудл-платформи што чини само један сегмент електронског учења. Мудл представља технолошки оквир, „инфраструктуру“, или „виртуелну школску зграду“, опремљен многим могућноситма да на њему реализујете практично сваки „педагошки сценарио“ који вам падне на памет. Међутим, електронско учење има још два важна „сегмента“: употребу Веб 2.0 алата и употребу складишта (репозиторијума) наставних материјала. Ако  наставимо да правимо паралелу са класичном школом и ако је Мудл „школска зграда“ са свом основном опремом и администрацијом, онда су веб-алати шарене креде, иновације, изуми, лабораторије, све оно што оплемењује наставу и чини је креативном (самим тим повећава мотивацију како ученика тако и самих наставника), а репозиторијуми су библиотеке – складишта наставних материјала, добрих идеја или пак само обиље података добијених у реаланим експериментима који омогућују креирање истраживачке наставе…

Када су таблице и креде замењене свескама и књигама није се точак историје вратио уназад. Када таблети постану уобичајен садржај ђачке торбе из њих ће их избацити једино неки нови изум који сада не можемо ни да замислимо (осим у неким СФ причама – као што и ову данашњицу можемо препознати у најфантастичнијим романима прошлих векова),  па стога мислим да електронско учење никако није тренд, већ само следећа степеница у развоју технологије образовања.

Захваљујемо се Снешки на разговору и фоографијама


Извор: Блог о настави