Електронски учитељи – Зоран Милојевић

Настављамо разговор о електронском учењу и електронским семинарима. Наш саговорник је Зоран Милојевић, аутор (заједно са својим сарадницима из Образовно креативног центра) популарног елктронског курса стручног усавршавања наставника  “Blog, tviter i fejsbuk u nastavi”. За себе каже: “Директор образовног центра – мало наставник, мало сарадник у ЗУОВ-у, мало аутор семинара, мало менаџер удружења, мало тренер предметне дидактике, мало аутор уџбеника…много тата”.

Кроз ваше семинаре прошао је велики број наставника. Зашто сте се определили да држите баш електронске семинаре? Колико је било тешко да их осмислите и креирате?

imageОбразовно креативни центар је једна од млађих организација која се појавила на сцени интернет учења. Пре изласка на сцену интернет едукације годинама смо радили на креирању тима, менаџмента, материјала и успели смо да креирамо семинаре који су веома популарни.

Цео тим ОКЦ-а је последњих година пролазио дидактичке и методичке обуке за креирање семинара, а интернет смо само искористили да ”јаче вичемо”. Наравно, сваки члан тима сматра да је интернет семинар итекако квалитетнији и захтевнији од семинара у учионици и да је време проведено на интернету уз квалитетне стручне ресурсе незамењиво и у великој предности од викенд-семинара у школи. Свака част изузецима.

Осмислити интернет семинар је много теже него осмислити семинар који се одвија у учионици. Под овим не мислим на креирање мултимедије (мада и то захтева много времена и енергије), већ на осмишљавање најадекватнијег начина да заменимо ”живу комуникацију”, односно однос који се дешава у реалним учионицама. Ово је кључ успеха, јер свако од аутора семинара је стручан у својим областима, али тим мора имати педагоге, психологе, дидактичаре, методичаре да би детаљно били покривени сви аспекти.

Не могу да кажемо колико времена треба да се направи један ОКЦ семинар јер и пре саме пријаве у ЗУОВ ми већ креирамо материјале, а и током трајања семинара их допуњујемо и уређујемо. То је константан процес који је тотално двосмеран, јер нам учесници дају сугестије, ми усвајамо и стално правимо нове ресурсе или уређујемо старе.

   Шта полазници добијају, а шта губе оваквим начином похађања семинара?

Као и код семинара који се не одвијају путем интернета, и на овим семинарима су пресудни предавачи, односно модератори. Не постоји јасан разлог због чега су једни бољи од других, јер су интернет реч и жива реч само алати за пренос инфорамција и знања од модератора ка учеснику, а коришћење тог алата је вештина. Ако занемаримо овај критеријум квалитета који се не може генерализовати, учесници на интернет семинару добијају могућност да сами дефинишу своју динамику похађања семинара. Најбоље се учи када сте лепо расположени и у пријатној атмосфери, а то интернет семинар може да омогући. Поред стручних знања, добија се и неопходно искуство у коришћењу интернета које је данас свима потребно, јер је ово итекако динамичан медиј. И ја на сваком семинару научим нешто ново, иако сам у овим водама већ ”диносаурус”.

Не могу да кажем шта учесници губе овим начином усавршавања у стручном смислу, јер сматрам да је могуће апсолутно све заступити. Оно што нам може недостајати су путовања у Београд или неке друге градове, дружење и размена искустава уз кафицу. Ни то није занемарљиво.

image.png

  Која је улога педагогије у електронском  учењу?

Што се тиче педагогије, нема ту велике разлике – не бих уопште правио разлику између интренет семинара и семинара у учионици. Сви принципи педагогије треба да буду заступљени и у електронском учењу. Можда је то теже извести, али је апсолутно неопходно. Креирајући интернет семинаре, аутори имају једну педагошку слику која треба да код учесника развије одређена знања или вештине, али за разлику од семинара у учионици код којих модератор у реалном времену контролише ток дискусије, идеја … овде то није случај, па често ток може да оде у погрешном правцу. Из тог разлога интернет семинари трају дуже од обичних, модератори треба да се много више потруде да одрже ток семинара у оном правцу који су замислили.

Показало се да  многи наставници  имају отпор према  електронском учењу. Како то превазићи?

Моје искуство говори другачије. Ја не видим да наставници имају отпор према електронском учењу, само мислим да нису довољно едуковани у смислу шта је то и колико је за њих тешко или лако. Наравно да смо наилазили и на наставнике који изричито негативно реагују на овај вид усавршавања, али … то по мени нису наставници. Лиценца коју нам даје МП је само папир, да можемо једни друге да ословљавамо колегама, али прави наставник не би требало да има предрасуде ни према чему. Прави наставник треба да сагледа „за“ и „против“ електронског учења и да донесе суд. ОКЦ сваким својим семинаром извлачи нове наставнике на интернет сцену и још нико није рекао да не жели да настави са електронским учењем, већ се често враћају на нове семинаре.

seminari2

Мит о данашњим ученицима као „дигиталним урођеницима“ се такође доводи у питање. Колико су они спремни за електронско учење? Шта нам је чинити по том питању?

Просечан ученик у Србији не уме да учи, ни преко интернета ни у учионици или кући. Код нас још увек важи теорија „Понављање садржаја је мајка учења“, за шта ја мислим да је веома лоше. Учење путем интернета представља један сасвим нови облик учења, који се не заснива на различитим медијима, већ на различитој идеји. Ево, јуче сам приступио једном бесплатном семинару (не желим да наведем име Универзитета, али сви знамо …) који од лекција садржи само пдф материјале и презентације које су исти тај материјал из пдф-а. То су чак и акредитавани семинари. Ја не видим разлику између тога и књиге коју ученик отвори и чита. Није циљ да се само материјал постави на интернет, да се само промени медиј, циљ је да се осмисли другачија дидактика и само делимичан пренос знања, а да остатак ученици сами истражују у пространствима интернета. Када то научимо ученике, лако ће они прећи на електронско учење. Они су спремнији од нас али само технички, никако идејно.

   Каква је будућност електронског учења по вашем мишљењу?

imageНе знам … ја имам одређену слику, колеге са којима сарађујем имају своју слику, али најбитније је да држава има своју слику, јер та слика ће бити будућност. Сви ми се за овај посао едукујемо ”преко гране” и ентузијазмом нешто мењамо. По неким нашим статистикама у Србији се преко интернета стручно усавршава само око 5% просветних радника који раде у настави. То је за 2012. годину веома мали проценат. Прошле године је тај број био и дупло мањи и ако наредне очекујемо дупло више … много је то споро за прелаз на електронско учење. Сматрам да су у свету ове генерације ученика међу последњим генерацијама које иду у школу са класичним учионицама и у школу разредног типа наставе. За неколико генрација електронско учење ће заменити учење из учионице и консултативна настава ће заменити разредну … али то у Србији неће бити тако скоро – најмање још 15 генерација након промене у савременим образовним системима.

То ће дефинитивно доћи, није питање да ли хоће, већ је питање када, односно колико смо ми спремни да тај процес убрзамо.

Захваљујемо се Зорану на времену одвојеном за овај разговор.

 

 


Извор: Блог о настави