ELEKTRONSKI DNEVNICI U ŠKOLAMA: Kad roditelji “na klik” vide ocene svoje dece

6.10.2016. Autor: Dragana Milenkovic

 
ednevnik-710x370

Umesto pojedinačnih rešenja po školama i opštinama, elektronski dnevnik je nešto što bi sistem trebalo da prepozna kao prioritet i pronađe centralizovani model, jer ovaj projekat može biti više od virtuelne interakcije između roditelja, škole i đaka, saglasni su sagovornici Ekspresa

Milutin Stanković, nije ni bio svestan da će te 2005. godine kao učenik 4. razreda Aleksinačke gimnazije obeležiti važnu stranicu ne samo svoje škole, već i celokupne srpske prosvete. Odličan đak, vanserijski talenat za matematiku i informatiku, imao je samo jedan problem. Roditelji nisu živeli u Aleksincu i zbog posla i svakodnevnih obaveza nisu mogli tako često da dođu u školu i vide njegove ocene.

Milutin je došao na ideju da napravi softver da tata i mama “na klik” mogu da vide kako mu ide u školi. Nije trebalo puno da se on i njegov razredni starešina, Nebojša Lazarević, profesor informatike u ovoj gimnaziji – “skapiraju”. Posle pet godina, predstavljen je prvi elektronski školski dnevnik na jugu Srbije i jedan od retkih u srpskim školama u to vreme, ako se izuzmu Vojvodina i Beograd. Njegova posebnost je upravo u tome što su ga napravili učenik i profesor, a ne neka IT firma.

“Na Milutinovu inicijativu i zbog njegovih roditelja uradili smo prvu verziju elektronskog dnevnika, 2010. godine. Prezentovali smo ga u Aleksincu, Nišu, okolnim mestima i danas imamo desetak stalnih škola koji ga koriste. On je na neki način i dalje nezavršen jer smo otvoreni za nove ideje, za sve što se u realnom sistemu, odnosno u interakaciji sa roditeljima, nastavnicima i decom može korigovati, dograditi”, kaže Lazarević za Ekspres.

U ovom i ostalim formama elektronskog dnevnika roditelji na osnovnu jedinstvene šifre koju samo oni dobiju, preko interneta mogu da vide ocene i izostanke svoje dece, ali i važne informacije iz procesa nastave. “Mogu da budu online i da četuju sa razrednim starešinama”, pojašnjava profesor Lazarević, inače član PDIS-a, Pedagoškog društva informatičlara Srbije.

On navodi primer oca koji je radio u inostranstvu i koji je zahvaljujući elektronskom dnevniku u svako doba znao ocene svog deteta, dok majka, koja je bila sa detetom kod kuće nije znala šta se dešava u školi.
“Imali smo situaciju da majka dolazi u školu i kaže nam da ju je muž obavestio da je dete dobilo slabu ocenu”, priseća se Lazarević.

Trenutno ne postoje precizni podaci koliko škola u Srbiji ima elektronski dnevnik, tim pre što su neke svojevremeno uvele, pa potom ukinule ovaj sistem, jer je uglavnom bilo reči o donacijama opština ili pojedinih kompanija na određeno vreme. Jedno je sigurno, elektronski dnevnik je nešto što bi sistem uskoro morao da prepozna kao prioritet, jer nije reč samo o interakciji na relaciji škola učenik roditelj, već i arhiviranja školske statistike.
“Poželjno je da postoji jedan unificirani softver koji bi bio centralizovana baza podataka o učenicima i koji bi mogao da se iskoristi i za upis i statistiku, štampanje svedočanstava, a ujedno i kao arhiva, gde pedagoška služba može da dobije presek uspeha izostanka ranijih godina”, zaključuje Lazarević.

I Milica Milenović, predsednik Foruma beogradskih gimnazija i profesor u Gimnaziji “Patrijarh Pavle”, koja ima elektronski dnevnik za prva dva razreda u ovoj školskoj godini, naglašava da je potrebno sistemsko rešenje.
“Ovako se oslanjamo na entuzijazam u određenim školama. Svako ima neki svoj oblik i načine da to finansira. Naša škola je elektronski dnevnik dobila kao donaciju. U svakom slučaju, pojedinačna rešenje za škole su skuplja, a da je ovo pitanje sistemski rešeno, znalo bi se ko radi unutar njega, pa i to da li bi nastavnici ili administratori unosili podatke u elektronsku formu. U svakom slučaju, sistemsko rešenje unelo bi sigurnost i uštedu”, kaže Milenovićeva.

Trenutno ne postoje precizni podaci koliko škola u Srbiji ima elektronski dnevnik, tim pre što su neke svojevremeno uvele, pa potom ukinule ovaj sistem

U celoj priči možda i najveći kamen spoticanja su upravo pojedini nastavnici. Dosadašnja iskustva sa elektronskim dnevnicima pokazala su da ih nastavnici smatraju – duplim poslom. Žale se da im je potrebno nekoliko dodatnih sati za digitalnu administraciju. Tu su, dodaju, i radne sveske, pa praćenje napredovanja dece, plus mesečni i godišnji planovi, pripreme za nastavu, seminari za njihovo stučno napredovanje… Nije, kažu, mali posao.

O tome govori i Dragi Lukić, direktor OŠ “Svetozar Marković” na beogradskom Vračaru. On naglašava da je elektronski dnevnik odlično rešenje, ali da je pojedinim nastavnicima, pre svega među “starom gardom”, teško da unose podatke i u konvencinalni i u elektronski dnevnik. To im je, kaže Lukić, previše administracije.

“Živimo u takvom vremenu u kojem su roditelji zauzeti i ne mogu u stopu da prate decu. Kada je elektronski dnevnik u pitanju treba pokupiti i implementirati iskustva Evrope. Dolaze i mlađi učitelji koji su informatički pismeni i mislim da je realizacija ove ideje u perspektivi ne samo poželjna, već i neizbežna na nivou celog sistema. Kao direktor škole koji je svakoga dana sa učenicima moram da naglasim da je važno da decu i na taj način kontrolišemo, kao i to da roditelji treba da imaju naloge na društvenim mrežama i prate šta deca rade, kako bi izbegli opasnost od elektronskog nasilja, uvreda, zlostavljanja. I važno je da shvatimo da to nije nikakvo tužakanje, samo savremen i brz način da roditelji, opterećeni obavezama, prate razvoj svoje dece i u školi. Mislim da je to posebno važno u periodu od 6. do 8. razreda. Kreće pubertet, deca su izložena različitim uticajima. Ovako, tu je razredni koji uvek može i na ovaj način da bude u kontaktu sa roditeljima i da im na vreme skrene pažnju na neke stvari”‚ kaže Lukić.

Prema njegovim rečima, projekat elektronskih dnevnika kao donacija opštine Vračar školama na njenoj teritoriji stao je pre dve godine i trebalo bi ponovo da bude pokrenut.

Opširnije na: Ekspres

Prilozi: