Svi znamo kakvo je stanje u srpskom školstvu, i to na svim nivoima. Zastarelo je sve, od metoda, preko plana i programa, učila pa do učionica. Stručnjake imamo najviše zahvaljujući tome što su to ljudi koji su željni znanja, te sami sebe uče, sami u sebe ulažu, trude se i forsiraju – a država ih se seti tek onda kad postanu “neko i nešto” (a i ovo ne baš uvek).

 Ne bih ovde ulazila u polemiku zašto je to tako, ko je kriv, kad je trebalo početi reformisanje, niti bih na bilo koji način upirala prstom u bilo koga. Šta je bilo – to uopšte nije važno. Neprestano gledanje u nazad ne može da vodi napred.

Svaka reforma zahteva najpre volju, a najviše – novac. Ovo drugo je najčešće razlog zašto ni pored snažnog prvog uglavnom ne sprovodimo ništa: nema se novca. Za ovo što ću predložiti potrebno je angažovati tek nešto malo stručnih ljudi, a i to – na određeno.

Kako proveravamo uspešnost nekog projekta? Tako što uporedimo ostvareno sa očekivanim. Za ovo je neophodno da imamo cilj, i rezultate, i da oboje budu iskazani u međusobno uporedivim činiocima.

Šta je osnovni cilj školstva (podjednako, od osnovnog do visokog)? Da pruži obrazovanje, koje će osposobiti ljude da rade i doprinose zajednici. Osnovni cilj osnovnog obrazovanja je da pruži osnovno obrazovanje i pripremi decu za srednju školu. Kako znamo da li je cilj postignut?

Nikako.

Analize, ako se i rade, to je više za neku internu upotrebu. Ne služe daljem usavršavanju obrazovnog sistema, ne čitaju se podaci iz njih, ne radi se planiranje.

Merna jedinica ostvarenja cilja osnovnih škola bi trebalo da bude 1. koliko je dece imalo odličan uspeh (prosta aritmetička sredina svih uspeha na kraju godine), te – važnija: 2. koliko je dece upisalo ono što je želelo. Zašto smatram da je ispunjena želja najvažniji parametar? Zato što, između ostalog, sugeriše da je dete dobro procenilo svoje mogućnosti.

Kako ovo sprovesti?

Zapravo, ništa lakše: vratite polaganje prijemnih ispita u srednje škole, a potom analizirajte racio prijavljeni/upisani i prijavljeni/upisani na željeni smer.

Ukoliko bi se gledao samo uspeh na maloj maturi i/ili prosek učenika, škole bi vrlo lako mogle da “štimuju” podatke – ne u smislu da lažiraju ocene, nego da nastavnicima bude sugerisano da snize kriterijume ocenjivanja. Ali, kada se zapravo gleda ostvareni cilj – a to je, u ovom slučaju, upisana željena srednja škola – onda je fabrikovanje rezultata malo teže. Ne i nemoguće, dakako: znajući srpski narod, naravno da je očekivano da se direktori osnovnih i srednjih škola malo “dogovaraju”, ali – uz malo više kontrole, i ovo je moguće zaobići.

U slučaju srednjih škola, rezultate je potrebno meriti na dva načina, obzirom da postoje dva moguća scenarija nakon završetka: 1. zapošljavanje i 2. nastavak školovanja – studije. Drugi parametar je lako meriti: iz koje škole su učenici upisali ono što su želeli. Prvi parametar bi bio: u kom roku su učenici našli posao koji su zadržali duže od, recimo, 6 meseci. Ovo znači saradnju sa Nacionalnom službom za zapošljavanje: kada se neko prijavljuje na “biro”, unose se podaci i o stručnoj spremi. Čim se osoba zaposli, briše se sa evidencije.

Ovaj model može dalje da se primeni i na fakultete, jer neko se nakon završenog fakulteta zaposli, a neko nastavi dalje sa postdiplomskim studijama.

Nego, čemu sve ovo? Šta bi škole, odnosno, fakulteti imali od ovoga?

Novac.

Postoji fond u budžetu koji se izdvaja za obrazovanje. Potrebno je skalirati ga tako da najbolji dobiju najviše. Naravno, ne mogu se koristiti realni brojevi, jer nije isto da li neka škola ima 1000 učenika, ili 200 – zbog toga je procentualno izražavanje neophodno.

Nagradite škole čiji učenici osvajaju medalje na takmičenjima, kako u sportu, tako i u nauci. Nagradite zaslužne pojedince – profesore i trenere – za uspeh koji postižu njihovi učenici.

Stimulišite škole da stvaraju uspešne mlade ljude.

Stimulištite škole i fakultete da sarađuju sa kompanijama i zapošljavaju svoje učenike i studente.

Koliko novca je potrebno za ovo? Potrebno je jedno novo telo unutar ministarstva obrazovanja koje će vršiti kontrolu : stručnjaci – analitičari radiće od juna do septembra, kada će isporučiti rezultate. Zaposlićete nove ljude, makar i privremeno, i to je jedini izdatak za ovo. Novac u budžetu je za obrazovanje ionako već planiran (da li je? :), rezultati će samo pomoći da se na pravi način raspodeli.

Danas je 13. avgust 2012. godine. Koliko će još generacija u Srbiji biti izgubljeno zbog nečije lenjosti – da realizuje nešto sasvim jednostavno, halavosti – jer ne može da se “ugradi” u posao, nemarnosti i bahatosti – jer je nebriga za decu nešto što sebi može da dozvoli samo izuzetno nemaran čovek (država).

Rastu ti nove generacije, Srbijo – na koga ćeš da se osloniš, ako ne na njih?!

————————

Inspiracija za tekst, i preporuka za dalje čitanje:

  1. Blog @PeckoPivo: SAD 2012 – o edukaciji
  2. Knjiga Freakonomics, poglavlje Chapter 1: What Do School Teachers and Sumo Wrestlers Have in Common?

Izvor: http://sandrakravitz.com/2012/08/kako-na-brzaka-popraviti-skolstvo-u-srbiji/